Jedna poseta lekaru, kod pedijatra za virusa stanja, sa autističnim detetom u Prokuplju…
Ulazim na dečije odelenje Doma zdravlja a dvadesetak roditelja sa decom čeka i svi nervozni. Jedan pedijatar, naravno ne može da postigne u ovom momentu da sve pregleda na brzinu.
S’obzirom da je tesno i da je puno ljudi već znam da će moje dete moći da bude mirno 7 do 8 minuta, a onda će krenuti da trčkara po hodniku. Zatim slede čudni pogledi, dobacivanja kako je nemiran i nije dobar… jer ja znam kako diše. Da bih izbegla to, jer on ima već šest godina i razume njihove kritike, a ja sam već oguglala, prilazim sestri i napominjem da je autističan. Zamolim je da ga primi malo ranije, znajući da njegovo stanje zakonom daje za pravo da bude primljen “preko reda” iako to retko koristim. Sestra mi odgovara: “Morate da pitate ljude!”
Ja u neverici pitam da li misli na sve ove roditelje….!? Kaže: “Daaa””
U šoku sam, nemam snage da objašnjavam jer mi dete celu noć gori od temperature. Neispavana i umorna nasmejem se ironično i stanem sa strane, jer MORAM DA IZBROJIM DO DESET da ne bih odreagovala kako treba. Nemam snage sada, sama sebi kažem da ćutim, jer mi je to nepotrebno.Trebam svom detetu narednih dana više nego obično. Znate ono kada bi iz vas potekla LAVINA, a morate da progutate ,jer postoji prioritet, MOJE DETE.
Posle par minuta sestra prolazi pored mene i kaže : “Doktorka će vas primiti ali morate da sačekate još jedno 5 do 6 pregleda, jer je ona bila na pauzi pa su roditelji ljuti.”
Ja samo kliknem glavom jer ,NE SMEM da progovorim “vatra” će mi iz usta krenuti…. I tako i bi. Doduše, narod nas isprati namešteno na pregled,i sa pregleda tako gledaju popreko misleći verovatno da sam “preko veze” ušla. Ja sva pokisla. Tresu mi se ruke, trudeći se da zapamtim šta kad treba od terapije da pije, izlazim napolje i zovem taksi.
Imam osećaj kao da sam bila “na prvoj liniji fronta” i tek sad mi telo igra, srce lupa kao ludo. Ne znam da objasnim to stanje…
Tako, eto to je Srbija, to je Prokupje, to SU PRAVA DECE SA AUTIZMOM.
Ovo je samo jedan deo dana u našoj svakodnevnici. Ljubav je jedino što nam preostaje i što nas drži. ALI MI IMAMO LJUBAV ZA RAZLIKU OD DRUGIH,I DAJEMO JE UVEK KAD KAD NEKOM ZATREBA
Majka
