Živim u Sahari.
Družim se sa peskom koji je moje novo stanište. Pod nogama mi je, u nozdrvama mi je. Škrguću mi od njega zubi, peku me oči. Ali ovo nije ona Sahara u Africi. Ovu smo mi proizveli našim trudom i radom raznoseći pesak sa okolnih kamenoloma na sve strane.
A onda ga je vetar slojevito složio po trotoarima i ulicama...
Ima ga i na oknima prozora, na dečjim igralištima, u bolnicama, u školama. Ali neka ga, što bismo ga čistili? Ma neka ga, nek se taloži, možda će se primiti novi, i tako nam treba za nove puteve, pruge, avione, stadione... N
eka tutnje kamioni, nek se dižu oblaci prašine. Sve je to za narod, sve je to za njegovu dobrobit. Motam se u bele marame kao beduin, pokrivam kosu, nos, usta ... Nek ide razvoj, nek ide progres!
Neka se dižu oblaci slobode i nek završe u našim plućima. Ne, nije nam tako suđeno. Tako smo hteli.
Savesni građanin
