Biti ili ne biti, kopati ili zakopati

U Danskoj zemlji dalekoj, pitao se Hamlet biti ili ne biti. U ovoj zemlji Srbiji pitaju se kopati ili ne kopati. Naš kralj kaže kopaćemo, slobodni narod tvrdi nećete kopati. Eksperti, zeleni, plaćenici i neuki Đuka imaju svoj stav. Svako ima svoju teoriju, ovaj potonji ima i sajt gde se borba prenosi i na sajber polje. Ja mogu samo da sa strane logike pokušam da dam viđenje na ovu polemiku koja i nije polemika nego sukob ljudi sa materijalnim interesom protiv ljudi sa težnjom da se bore za tri možda najbitnijih stvari za opstanak ljudi na planeti, zemlja, vazduh i voda.

Evo šta kaže logika. Svuda u svetu se tamo gde su rudnici ljudi u okolini nisu ovajdili. Od rudnika imaju korist samo oni koji kopaju. Od Južne Afrike do Sibira. Dakle Srbija će biti blizu nule, ali sa gornje strane. Kažem Srbija, a ne i najbolji od nas. Kada vam vlast kaže da je nešto za naše dobro, u 99 posto slućajeva, naše dobro je njihov pun džep. To je mantra, od davnih vremena. Sve što će stajati u studijama, sve garancije koje se daju unapred, mogu da se okače mačku o rep kada krene eksploatacija. Džaba se “neutralni i sebi mnogo važan predsednik” bori da mu kompanija da garancije. Jer niko ne zna šta može poći po zlu. Od ljudskog nemara do prirodnih katastrofa. Dakle totalne zaštite nema, a samim tim nije bitno da li je stepen visok ili niži. Rizik postoji, a rizikovati za kikiriki neće niko normalan.

Postoji i to ko treba da kontroliše, nadgleda i bude garant ove zaštite. Vlast koja je tri puta obrtala kocke na trgu i još nije ubola pravu stranu. Dakle polovina opcija nije dalo rezultat, plašim se da ni preostale tri neće. Nije problem u kockama nego u ugradnji onoj lićnoj, materijalnoj kod svih poslova koji su ili biće aktualni. Nekim slučajem nisam sa fakulteta koji se bave prirodom ili rudarstvom, ali sam diplomirani prostorni planer pa imam iskustva sa planovima posebne namene, regulacije ili planovima koji se bave planiranjem svega u Srbiji.

Kada pogrešite u ekonomiji, politici ili zdravstvu imate mogućnost da se u kratkom ili srednjem roku izvućete i date pravo rešenje. Kad pogrešite u prostoru, generacijama, a u većini slućaja nikad se prostor ne može vratiti na staro. Beograd na vodi će nam biti tumor na gradskom telu koji se nikad ne može operisati. Negde sama priroda uspe da se vrati, ali ne za manje od tri generacije. Ovde je struka, ona klasična, školovana obučena za svoj posao. Ali struka pravi planove, a politika ih sprovodi. Oduvek je tako. Nekad su političari bili širih shvatanja, boljeg obrazovanja i manje alavi. Zato postoje i planovi koji su sprovedeni u potpunosti, ali taj broj je baš mali. Danas nemate mogućnost da sprovodite svoje planove i projekte, kao što u njima piše, pogotovo ako je naručilac država. Uradi, skromno naplati i neka ti je bog u pomoći. Nekada su najbolje živele nadzorne službe i njihovi zaposleni. Sad mislim da njih više i ne podmazuju.

Kopanje litijuma u Srbiji neće izazvati klimatske promene za poznati svet, ugroženi će biti najviše u lokalu. Daleko su zapad i istok i za njih nema straha. Ali problem će nastati kada krenu i drugi rudnici, ne samo u Srbiji i na Balkanu. Doći će do domino efekta, a onda zbogom zdravlje, čisti vazduše i pitka vodo. Možda vlast misli da može opstati samo od vina ili da su penthausi visoko i da je gore vazduh zdrav. Kad krene propast, a sada se sve širi bez prepreka od ideja, oružja i virusa, nema mesta za skrivanje. Nema tih para koje će odvojiti zauvek bogate od ostalih. Neko vreme da, ali ne koliko je potrebno za dug život. Kao što kaže grafit, džaba ste krečili, džaba ste krali i vi nestaćete sami.

Đorđe Vidović, SSP Blace