Bolje sad je ono što nam treba, a pričati o boljoj budućnosti je odlaganje

Govor povodom godišnjice smrti Zorana Đinđića nastao 2017. godine, a kao da je juče pisan. Iz pera mlade osobe.

U Prokuplju je 2007. god podignut spomenik Zoranu Đinđiću. Okamenjen u vremenu, pred građevinom koju nam je ostavio, stoji on, najveći vizionar moderne Srbije. Pruža nam ruku, a mi se za nju odavno ne hvatamo. Blagi smešak na njegovom licu koji nam je nekada ulivao sigurnost, snagu i hrabrost da se borimo, mi više ne primećujemo.

Tmurno gledamo u svoje stope i ne vidimo put kao kad smo hodali visoko uzdignute glave. On je jedini čovek koji nam nikada nije obećao bolje sutra. On nas je ubedio u bolje danas, u bolje sad, pokrenuo nas je i nagnao da veru u bolje ne tražimo u strankama, ne tražimo u sistemu, u politici, već u sebi!

Bolje sutra je odlaganje. Sutra ćemo čekati bolje prekosutra, i tako u nedogled, sve dok nam jednom sutra ni ne svane.

 U svetu gde je sve laž i obmana, govoriti istinu je revolucionarni čin. Reći ljudima ono što ne žele da čuju bilo je osnovno načelo Zorana Đinđića. Moć projektovanja bolje stvarnosti i vera u nju bilo je ono što je prvog demokratskog premijera izdvajalo iz mase političara tih teških godina stvaranja demokratije.

 Demokratska država bila je sjajna zvezda u velikom plavom krugu u koju je Đinđic verovao i koju je branio ne strahujući ni od koga sem od naroda pred koji je često izlazio. On je voleo srpski narod, i iako ga je vodio težim putem, znao je da Srbija pod tim bremenom neće pokleknuti. Smatrao je da na lakši put nemamo prava, zahtevao je od nas odgovornost za posledice, prezirao je opravdanja za motive koji su pokretali zlo. Zoran Đinđić je dobro znao da je život surov, doktor filozofskih nauka osećao je na svojoj koži svu težinu življenja, teret nepravde i napaćenost ratovima obeshrabrenog naroda.

 Kobnog dvanaestog marta dve hiljade treće godine, hitac je pogodio premijera. Taj hitac osetila je cela Srbija, narod je nemo čekao ishod...

 Ali, zar se drugačije može završiti zivot revolucionara?

 On je bio ogledalo u kome je zlo prepoznalo svoje ružno lice stideći se, slepo je želeo uništiti taj odraz kao opomenu na sve učinjene grehove i zlodela.

 Zoran Đinđić je umro ostavivši nam zadatak. Zadatak da sve snove o inteligentnoj, nezavisnoj Srbiji sprovedemo u delo, da ne gubimo nadu. Ideali ne odlaze u grob, snivanje ne prestaje buđenjem. A mi odavno ne sanjamo. Zato, neka nam njegov život bude podsetnik da sanjamo, da činimo, da menjamo, da radimo,da verujemo!

 Kada sledeći put prođete pokraj Zorana, pružite mu ruku, neka njegova žrtva ne bude uzalud, obećajte mu da njegova borba nije gotova sve dok živi vizija kojom nas je zadužio. Neka vas probude njegove reči! Setite se sta nam je govorio:

“Hajde da radimo na sebi, hajde da uradimo sve što možemo za sebe, pa tek onda da krenemo protiv drugog, a taj trenutak nikada neće doći, jer ćemo uvek imati sta da menjamo na sebi. Vi ste mlad čovek, gledajte u budućnost, gledajte u budućnost i tamo ćemo se sastati vi i ja, pošto ja imam nameru da još živim u budućnosti.''

 Mi smo ta budućnost. Ovo danas, i ovo ovde je deo njegove vizije koja se ostvaruje. Naša misija je njegova vizija: Srbija koja se rodila u umu velikog čoveka, a koju će ostvariti mali ljudi poput nas!

Izvor: preuzeto sa Gugla

 Ksenija Milenković, u Prokuplju, 10.03.2017.