I gde su džipovi?

Pošto sinoć ne videh kometu veka, ni preksinoć, legoh ja tako razočarana da spavam, a sve mislim, doći će ona u snu. Neko čudo veka, mora da se desi!

I sve je počelo kao najgora noćna mora, neki ljudi sa glavama bez lica, terenska vozila, vrtlog jedan i samo tek odjednom iskoči američka zastava! A pod njom dva „jeeep“ nova, sijajuća i ne treba im mašnica. Svi gledamo, maštamo, sanjamo da sednemo u njih, pa da se vozimo sve do Amerike. Može i preko Aljaske. A opet svega ih je dva. Ko li je srećnik, mislim ja tako u snu i nasta mrak...

Razdani se, dođe Nova godina, a kako mi se ne ispuni san da se do Amerike preko Aljaske odvezem „jeeep“ mislim se gde li nestadoše, ko li je taj srećnik što će lađom preko kopna....

I onda čitam u Južnim vestima jesu tamo- nisu tamo, jesu ovamo-nisu ovamo. I na sajtu grada:tamo su sigurno gde jesu!

Stigli aberi iz bliskih krugova, jer smo mi obični zaboravili na taj najlepši san o kopnenoj lađi, pa se svi setismo svoje želje. Ćutalo se, ali su vozili isti, a drugi nisu.

Nepravda je to, a ona boli, jer nije kom je rečeno, nego kom je suđeno, a suđeno je pacijentima. I tu se nekako uteših da je sve to u redu, kad opet dođe glas, onako znate kao onaj iz magle, ali bliske magle vozača.

„Jednim neka se prevoze turisti iz Beograda, Niša, možda Novog Sada loše nam ovih dana te bus veze, drugim neka jezde ovi gradski, tako je suđeno!“ I bi tako!

Svi se u nekom momentu razbolimo, barem smo pod prehladom, pa idemo kod lekara.

Trljam oči, gledam da ih barem još jednom vidim, poslednji put pogledam, ali ih nema. Nisu samo hibridni već i nevidljivi, barem dok svi ne usaglase stavove gde su.

I čujem alarm. Pih, prekinu mi se san taman na mestu da zavirim u neke garaže.

Neka, doći će opet neki blizak glas, kad ga zaboli nepravda što neko može da se vozi, drugi ne može.