U centru kod RIČ-a, tamo gde Vas stepenice teraju da odaberete put gore ili dole, prema sjajnim džidžabidžama ili odevnim krpicama, stoji jedan mališan.
On ne stremi gore niti ide dole već stameno stoji na raskršću puteva. Susreće nas koji smo pred izborom i ljubazno nam se obraća, zapravo nudi nam još jedan izbor.
Nudi nam retku priliku da kupimo ono što nam ne treba i na taj način učinimo ono što treba.
Taj mališa najverovatnije ima jednocifreni broj godina. Ne setih se da ga pitam. Sebi je postavio cilj koji znatno nadmašuje broj njegovih godina. Cilj mu je da kupi bicikl. Ne traži novac od mame i tate, ne krade, ne prosi. On dostojanstveno zarađuje veštinom svojih vrednih ručica i žarom svoga srca.
Od gumica pravi narukvice i prodaje ih - 100 dinara komad. Ne ljuti se ako ga odbijete, ali se ne buni ni ako mu platite 200 dinara. Naravno, ponudi vam dve za taj iznos.
Možete proći pored njega ignorišući ga, a možete i zastati, proćaskati sa njim i kupiti narukvicu koja vam ne treba.
Za iznos koji date dobićete narukvicu i njegovu zahvalnost. On će dobiti još jedan korak bliže ka željenom biciklu, takođe će dobiti još trunku samopouzdanja, veru da se poštenim radom može ostvariti cilj, motivaciju i potvrdu da ljudi umeju da prepoznaju vrednost i da su tu da pruže ruku onom ko se trudi.
Eto prilike da se malim delom pokrenu veliki mehanizmi. Naša reakcija će ovog baticu možda pokrenuti da sutra postane uspešan čovek, ali izostanak naše reakcije može ubiti kod njega veru u ljude i što je još gore veru u sebe. To ga onda može podstaći da odabere put na dole, a pri tom ne mislim na stepenice koje vode u podrum kineza gde su izložene odevne krpice i torbice...
Ajd sad razmislite i delajte prema savesti.
Dušan Vlahović
Prijavite se ili se registrujte kako bi bili i vi deo prokupljepress.com kulture.
Pretplatite se