Samleveni mlin- Dančеvićev mlin

Neposredan povod za ovaj tekst, koji je objavljen u Tabloidu, je taj što sam u poslednjem Sremčevom Rabošu, objavljenom 1906. godine u Srpskoj zastavi u Novom Sadu, naišao na ime Stojana Dančevića. Taj raboš ima naslov Kažnjen cinizam, a odnosi se na izbore te godine u Prokuplju. Naime, Srpska napredna stranka (Naprednjaci, u stvari preimenovani Konzervativci), pokušala je da u Prokuplju proturi za poslanika svog beogradskog člana izvesnog Nikicu, „tatino dete". (Nažalost, nisam uspeo da nađem puno ime tog beogradskog favorita.) Ali, u „istorijskom i staroslavnom" Prokuplju beogradski fićfirić je propao.

„Prokuplje je ostalo i dalje ono staro, junačko i pošteno Prokuplje. Ne pomaže naprednjacima ništa: ni pare, ni trčkaranje, ni policijski tesak i kačketa". Naprednjaci nisu mogli da kupe Prokuplje za pare, kako su inače kupovali glasove po Srbiji. Tu nije pomogao ni „najnoviji trijumvirat: vlast, slava i bogatstvo".Dančevića mlin je simbol istorijskog razvoja srpske buržoazije, tvrdi za Magazin Tabloid najstariji živi srpski pisac - disdent Ivan Ivanović

Ivan Ivanović

1.

Stevan Sremac piše: „Da, nekada je Prokuplje slalo u Narodnu skupštinu čestitoga Srbina i patriotu Stojana Dančevića. Ali vremena se menjaju, i u današnje šuftovsko doba na Prokuplje bacio oko, šta mislite ko, - on, naprednjački Nikica.!... Niko drugi nego glavom (tamo njihov) Nikica i ništa manje neće taj njihov Nikica nego baš istorijsko i staroslavno mesto Prokuplje, gde su bili beli dvori starog Jug Bogdana!..."

Razume se da sam se da sam se zainteresovao ko je bio Stojan Dančević za koga veliki pisac kaže da je „čestiti Srbin". I setio sam se koga da pitam, mog školskog druga iz prokupačke Gimnazije Milana Dančevića. Miki (tako u Prokuplju jedino zovu Milana) je potomak Stojana Dančevića. A Dančevići su generacijski imali dva imena, Stojan i Milan, kao i Protići. U Prokuplju su bili vodeća porodica u prvoj polovini Dvadesetog veka. Evo šta mi je Miki Dančević napisao. o „Stojan Dančević 1844-1915.

Rođen u Prištini gde je u to vreme postojala nevelika Srpska zajednica, kako od starosedelaca tako i od došljaka iz raznuh srpskih krajeva. Njegov otac koji se zvao Danilo Erčić, došao je na Kosovo iz Hercegovine, a majka mu je bila iz starosedelačke familije Ćukića. Njega su zvali Danče, pa je po njemu nastalo i prezime Dančević. Imao je tri sina, najstariji se zvao Jovan, srednji Konstantin, i najmlađi Stojan. Za Danila se zna da je bio iskusan trgovac i imućan građanin. O njemu se još zna da je otišao u Svetu Goru u manastir Hilandar, da je tamo stradao u jednom požaru i da je tamo sahranjen."

Miki Dančević dalje prati put Danilove porodice. Iako to nije tema mog napisa, da pratim Mikijev rodoslov.

„Kosovo je tada bilo u Turskoj državi, pa su Srbi težili da se isele u Srbiju, prvenstveno u Beograd, koji je postao glavni grad nove Srpske države. Prvi se u Beograd doselio Danilov najstariji sin Jovan i dobro se primio. Zasnovao je brojnu porodicu koja je dala neke intelektualce. Njegov unuk Danilo Dančević (dobio ime po dedi) bio je prvi Srbin koji je na Mašinskom fakultetu u Nemačkoj diplomirao kao avionautičar. Govorio je osam jezika i bio redovni profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu, gde je prvi uveo u nastavu predmet Zamor materijala."

Miki Dančević se na fakultetu družio sa rođakom (Miki je studirao na Građevinskom fakultetu) i ovaj mu je pomagao da za diplomski rad uradi projekat buduće brane na Toplici Selova. (Ova brana do današnjeg dana nije urađena, a započeta je pre pola veka!)

„Drugi sin Konstantin, koji je ostao u Prištini, tragično je završio.Ubio se na dan svog zakazanog venčanja, jer nije hteo da prihvati suprugu koju su mu iz nekih razloga roditelji silom nametnuli.

Najmlađi sin Stojan, moj pradeda, pošao je putem svog najstarijeg brata i stigao u Beograd. Imao je tada 17 godina. Došao je sa svojom verenicom Marijom, koja je imala tada samo 14 godina. Ona je bila iz poznate i imućne prištinske familije Anđelković. Uz pomoć brata Stojan se ubrzo snašao i kupio je staru tursku kuću na uglu sadašnjih ulica kralja Petra i cara Dušana.

Stigao je u Beograd u vreme kada su se Obrenovići vratili u Srbiju.To je bilo u prvoj godini druge vladavine kneza Mihaila (1861), kada je Srbija krupnim koracima sticala sve više atributa nezavisnosti i počela da se razvija kao evropska zemlja. Tada su Srbi iz svih srpskih zemalja masovno počeli da se doseljavaju u svoju prestonicu. Tada je današnja Ulica kralja Petra (ranije 7. jula) bila glavna beogradska ulica, koja je počinjala od Saborne crkve i pružala se do Ulice cara Dušana.

Prvi deo, do Uzun Mirkove, bio je „gospodski", a ostatak trgovački i zanatlijski. O ovom delu Beograda u jednom lepom članku o preobražaju naše prestonice, piše Nušić i pominje kuću i duvandžinicu Stojana Dančevića."

„U to vreme država nije imala monopol nad trgovinom duvanom, pa je promet ovom sve više traženom robom bio slobodan i neograničen Pošto je Stojan imao veze sa Hercegovinom, lako je nabavljao duvan. Duvan iz Hercegovine tada je bio na visokoj ceni. Stojan se udružio sa nekim Makedoncima i brzo se obogatio.

Kada je država, krajem 80-tih godina preuzela monopol nad prometom duvanom, Stojan je sa svojim ortacima od magacina u kojem su držali duvan, na uglu kneza Miloša i kralja Aleksandra, napravio poznatu kafanu pod imenom Tri lista duvana. Ta kafana je bila veoma popularna u predratnom Beogradu, komunisti su je nacionalizovali 1946. godine. Kafana je srušena osamdesetih godina prošlog veka i više nije obnovljena."

Miki Dančević dalje kaže:

„Odmah po osnivanju Srpske napredne stranke 1881. godine, Stojan Dančević se politički angažovao i učlanio u novoosnovanu partiju. (Tadašnja SNS, mislim da sem imena nema ništa zajedničko sa sadašnjom, da pomenemo samo nekadašnje osnivače: Iliju Garašanina, Stojana Novakovića, Aćima Čumića... i druge veoma značajne ličnosti iz oblasti nauke i kulture). On je bio aktivni član te stranke i njen donator.

U to vreme Toplica je već bila oslobođena (krajem 1877. godine). To je ranije bio jedan zapušten kraj, na samoj perferiji umiruće Turske carevine. U cilju sprečavanja širenja Srbije prema jugu, Toplica je naseljavana najmilitantnijim etničkim plemenima iz prostrane carevine: Albancima, Čerkezima, Pečenjezima... Odmah po oslobođenju ova plemena su se masovno iselila iz novooslobođenih krajeva. To nije bilo nikakvo nasilno etničko čišćenje, jer su oni dobrovoljno napuštali svoja imanja i kuće, pošto ih je država Srbija pravično isplatila."

U novooslobođene krajeve (Toplica, Pusta Reka, Jablanica) masovno su se doseljavali Srbi iz još neoslobođenih krajeva, uglavnom iz ruralnih oblasti Kosova, Raške (Sandžaka), Crne Gore, Južne Srbije, Makedonije... Miki Dančević ne zna zašto je njegov pradeda Stojan posle dvadesetak godina boravka u Beogradu, gde je bio uspešan i ugledan trgovac, odlučio da se preseli u Prokuplje. Jedan od razloga je možda bio taj, što je hteo da bude što bliže Prištini, gde su živeli njegovi brojni rođaci od kojih je neke kasnije preselio u Prokuplje i prihvatio. A možda taj što je kao ugledni član svoje stranke, koju je kralj Milan forsirao, zbog svog animoziteta prema Radikalima, prihvatio kraljev apel poznatim trgovcima i pregaocima da se sele u novooslobođene krajeve. Kralj Milan je jako forsirao jug, naročito Niš, to je bila njegova druga prestonica.

Stojan se doselio u Prokuplje negde 1883. ili 84. godine, u svakom slučaju pre završetka izgradnje pruge Beograd-Niš.

Miki Dančević dalje priča:

„Moj deda Milan, koji je tada imao deset godina, pričao mi je da su putovali sa šest špediterskih kola, pokrivenih ciradom, punih šest dana, Carigradskim drumom, i da su noćivali po hanovima. Prvu noć su proveli u varošici Grocka, jer je tu tada prolazio Carigradski drum, a poslednju, petu, u Nišu. Na putu su imali dosta teškoća. Drum je kod Aleksinca bio poplavljen, pa su morali da idu zaobilaznim putevima. Od Niša Carigradski drum je na više mesta bio presecan, jer se gradila pruga za Prokuplje i dalje za Kuršumliju."

Odmah po dolasku u Prokuplje Stojan je kupio Pašinu kuću u centru grada (tu kuću je detaljno opisala Milica Janković u jednom svom romanu), zatim veliki plac na kojem se nalazi današnja Opština, staru tursku vodenicu na Toplici na izlasku iz Prokuplja prema Kuršumliji i veliko imanje (70 hektara) na prostoru ispred sela Velike Trnave i Bumbureka.

Prokuplje je u to vrfeme bilo zabačena orijentalna kasaba, sa desetak džamija, krivim i uskim sokacima, sa golim brdima koja okružuju grad (jedno se zvalo Guba), jer je turska vlast zbog straha od hajduka sistematski uništavala šume u blizini gradova.

„U Prokuplju je počela da se formira nova vlast, stvorena je opština, došli su brojni činovnici, ustanovljena je policija, osnovana je osnovna škola, otvorene su neizbežne kafane. Kao imućan i ugledan beogradski trgovac i pripadnik tada vladajuće Napredne stranke, Stojan Dančević se odmah angažovao u formiranju vlasti i institucija u Prokuplju. Bio je biran za predsednika opštine i narodnog poslanika za Prokuplje i Kuršumliju.

Stojan je postavljen, kao glavni donator, za predsednika odbora za izgradnju Osnovne škole, prve prave evropske zgrade u stilu secesije u Prokuplju (danas Osnovna škola Tatko). Na mestu stare turske vodenice koju je otkupio, podigao je veliki mlin, čuveni Dančevića mlin, koji je bio jedan od tri najstarija industrijska objekta u Srbiji, najveći takav objekat u Novooslobođenim krajevima. Bio je osnivač Prokupačke zadruge za međusobno pomaganje i štednju, koja je kasnije prerasla u prvu bankarsku ustanovu u Toplici.

Posle 1886. godine, kada su Radikali u koaliciji sa Liberalima preuzeli vlast, Stojan je, kao istaknuti naprednjak, pao u nemilost, jer je tada došlo do opšteg progona njegove stranke. Kao posledica tih događaja došlo je do paljenja Dančevića mlina. (O mlinu ću posebno.) Stojan je umro u Prokuplju u jesen 1915. godine, u vreme povlačenja Srpske vojske kroz Toplicu.

Stojanovom sinu Milanu, Miki Dančević mi je dao sledeće podatke:

„Milan Dančević, čije ime nosim, rođen je u Beogradu, odakle se sa svojim ocem Stojanom preselio u Prokuplje 1884. godine, kao desetogodišnjak. Završio je trgovačku školu u Lajbahu (današnja Ljubljana).

Kada se Srpska vojska povlačila kroz Toplicu 1915. godine, Milan je, dok mu je otac bio na samrti, ugostio u svojoj kući kralja Petra Karađorđevića. Sa Srpskom vojskom, u sastavu Gvozdenog puka, prešao je kroz Albaniju i domogao se Krfa. Vlada Nikole Pašića ga je sa Krfa poslala u Francusku, gde je organizovao preko Crvenog krsta pomoć Srbiji.

Milan Dančević je bio osnivač i predsednik prokupačke štedionice, koja je prerasla u banku. Kao jedan od najvećih akcionara, bio je predsednik Upravnog odbora Kuršumlijske Banje.

Svog sina Stojana dao je na školovanje u Francusku, u Grenobl, ali ovaj nije završio tehnikum, vratio se u Prokuplje i pomagao ocu u radu u mlinu. Za vreme Drugog svetskog rata 1941-45. godine nalazio se u Prokuplju, gde je organizovao meljavu u mlinu. Stojan (ponatiji kao Coca) je pred kraj rata otišao sa omladincima Prokuplja u partizane!

Po osvajanju vlasti, komunisti su Dančevićima konfiskovali imovinu, ostavili su im samo kuću pored gimnazije, onu u kojoj je prenoćio kralj Petar. Milan je proglašen saradnikom okupatora (zato što je mlin radio pod okupacijom) i osuđen na dve godine zatvora. Umro je 1959. godine u Prokuplju.

U novoj vlasti Dančevići su uspeli da opstanu, čak da se dobro pozicioniraju. Stojan - Coca je dobio posao u jednom preduzeću, njegova žena Olivera u gimnaziji. (Olivera je meni predavala Srpski u četvrtom razredu gimnazije, kad sam iz Žitnog Potoka došao u Prokuplje. Bila je nastavnica a ne profesorka, nije me naročito privukla.)

Coca i Olivera su imali troje dece, ćerke Ljilju i Snežanu - Žanu i sina Milana - Mikija. (Miki mi je dao materijal za ovu priču). Deca su bila odlični đaci u gimnaziji i odlikovala su se na studijama. Ljilja je posle gimnazije završila klasičnu filologiju i udala se za poznatog muzičara iz Leskovca (ne znam mu ime). Predavala je Latinski u jednoj beogradskoj gimnaziji, rano je umrla. (U jednoj anketi u Topličkim novinama proglašena je za najlepšu Prokupčanku svih vremena!) Milan je bio moj školski drug, završio je Građevinski fakultet i gotovo ceo svoj radni vek proveo na gradilištima u Africi i Srednjoj Americi, radeći za Ujedinjene Nacije. (Ne kažem da je nadoknadio konfiskovanu imovinu, ali je u odnosu na nas gubitnike u komunizmu stekao lep imetak.)

Kad se Srbija politički otvorila, Milan Dančević je, kao i ja, pristupio Demokratskoj stranci i zajedno smo pravili Topličke sveske. Snežana - Žana zvršila je Medicinu i udala se za kolegu lekara, živeli su prvo u Prokuplju a posle u Nišu. Taj lekar Jeremić - Jera (ne znam mu ime) bio je u vrhu Demokratske stranke u Nišu, dekan Medicinskog fakuletta. Nažalost, rano je umro. Obe njihove ćerke su završile Medicinu, pa se može reći da su oni doktorska porodica.

Naveo sam ovu hronologiju da bih pokazao da su Dančevići dobro seme u srpskoj istoriji.

2.

Posebna je priča o Dančevića mlinu. Priču je napisao Milan Dančević u Topličkim sveskama, ja je ovde prenosim.

„Mlin je podigao, na mestu stare turske vodenice na putu za Kuršumliju, beogradski trgovac Stojan Dančević koji se 1884. godine doselio u Prokuplje.

Izgrađen je u periodu od 1885-1890. prema projektima koji su urađeni u Nemačkoj

Do 1905. kada je goreo bio je nešto manji. U periodu od 1905. do 1910. bio je obnovljen, kojom prilikom je dodat još jedan sprat, a tridesetih godina učinjene su manje adapatacije sa dodatkom aneksa na zapadnoj strani za smeštaj uređaja za pranje i sušenje žita, kada je dobio svoj definitivni oblik koji je ostao do rušenja 1978. godine.

Zgrada je bila sastavljena od glavnog objekta koji je sa rečne strane imao četiri etaže, a sa ulične tri. Sa istočne strane bio je aneks sa mašinskom halom, kotlarnicom i dimnjakom čija je visina bila oko 25 metara. Na zapadnom krilu koje je bilo nešto niže bila su smeštena postrojenja za pranje i sušenje žita i mašine za takozvanu "malu meljavu", koja se sastojala od tri vodenična kamena, kao i Upravna zgrada.

Objekat je najvećim delom bio izgrađen jednostavno, dok je fasada prema ulici bila veoma lepo ukrašena detaljima secesije. Glavni objekat bio je predviđen za tzv. "veliku meljavu" i bio je opremljen najsavremenijim uređajima za tretman žitarica. Raspolagao je sa devet čeličnih duplih valjaka za mlevenje, uređajima za odvajanje mekinja i izradu griz-brašna, a ceo postupak od preuzimanja žita do stavljanja brašna u džakove i merenja bio je u potpunosti automatizovan.

Svi mlinski uređaji bili su nabavljeni u Braunšvajgu u Nemačkoj i bili su u to vreme poslednja reč tehnike. Pogon mlina je bio obezbeđen parnom mašinom snage 375 KS i vodenom fransis turbinom od 175 KS. Parna mašina sa kotlarnicom bila je dopremljena iz Edinburga, a njen transport preko Solunske luke bio je događaj koji se dugo pamtio u ono vreme.

Za pokretanje fransisove turbine napravljen je uspor "jaz" na Toplici u visini od oko 3,5 metra. U tu svrhu bila je izgrađena dugačka betonska brana koja nije bila na najpovoljnijem geološkom i topografskom mestu, pa je zadavala dosta problema.

U vreme kada je bio izgrađen 1890. godine bio je najveći mlin u tzv. novooslobođenim krajevima, a četvrti po veličini u Kraljevini Srbiji i prvi pravi industrijski objekat u Toplici, koja je u to vreme davala značajne viškove žita.

1915. godine u jesen prilikom povlačenja Srpska vojska se zadržala u Prokuplju desetak dana zajedno sa starim kraljem Petrom I. Tom prilikom mlin je radio punim kapacitetom i snabdeo je našu vojsku poslednjim zalihama pred put preko Albanije.

Posle Prvog svetskog rata zbog izgradnje drugih mlinova u Toplici, a i konkurencije iz velikih postrojenja u Vojvodini, mlin nikada nije radio punim kapacitetom koji je inače bio 3 vagona žita dnevno.

Za vreme Drugog svetskog rata bila je više puta organizova tzv. "velika meljava", najpre za potrebe Nemaca, a zatim i Bugara, a sve vreme je radila tzv. "mala meljava". Posle rata mlin je konfiskovan nakon čega je radio veoma malo.

Šezdesetih godina mašine iz mlina su prodate Svetozarevu, a mlin je srušen 1978. odlukom opštinskih vlasti u Prokuplju, na čijem čelu je tada bio Siniša Erčević. Razlog za rušenje mlina je bio navodna potreba proširenja glavnog puta za Kuršumliju.

Nekoliko veoma neuglednih objekata koji su u istom gabaritu sa mlinom i predstavljaju istu smetnju proširenju puta ni danas posle 20 godina još nisu srušeni."

Zanimljivo je da je rušenje Dančevića mlina veoma pogodilo moju profesorku Oliveru, pa je napisala tužbalicu starog mlina. Literarno se ogledala, govori u ime mlina. Mlin kaže: „Ni moja arhitektonska vrednost, ni lepota starog ambijenta sa rekom Toplicom, ni moja praktična vrednost, ne zaustaviše opštinsku ruku da potpiše moju smrt. Odoleh požaru, odoleh okupatoru u oba svetska rata, ali ne odoleh vandalskom postupku opštinske vlasti Prokuplja". Olivera za to rušenje ne okrivljuje Tita, nego isključivo opštinsku vlast., koja „nije poštovala direktivu starine Tita o očuvanju istorijskih spomenika i starih objekata". Moram da kažem da moja profesorka nije shvatila prirodu komunističkog režima!

Istoričar starog Prokuplja Tomislav Ristić kaže: „Bivšim vlasnicima starog mlina, Stojanu - Coci (unuku Stojanovom i sinu Milanovom) i njegovoj supruzi Oliveri - Veri Dančević, teže je palo rušenje mlina nego njegova konfiskacija 1946. godine. U znak protesta odrekli su se statusa građanina Prokuplja. Sada počivaju u miru na beogradskom Novom groblju. Ni njihvi potomci više ne žive u Prokuplju."

Kritičar NIN-a, arh Milorad Jevtić, napisao je u NIN-u 5. avgusta 1979. godine tekst protesta povodom rušenja mlina, pod naslovom Samleveni mlin.

„Samo dve godine trebalo je Dančevićevom mlinu u Prokuplju da dočeka svoju stogodišnjicu.

Decenijama je Dančevićev mlin, impozantna građevina na zapadnom prilazu gradu, bio jedna od arhitektonskih i privrednih markacija živopisnog naselja na obalama Toplice. Čak i u naše vreme, on je volumenom i građevinskim kvalitetom držao korak sa najnovijim industrijskim objektima. Posebnu vrednost, naravno, davalo mu je nataloženo vreme koje je sa njegovih krovova i zidova govorilo o burnim događajima u proteklih stotinu godina.

Istorijski podaci iz njegove biografije kazuju da je građen od 1881, samo tri godine posle oslobođenja ovih krajeva od Turaka. Bio je to tada jedan od industrijskih prvenaca u južnoj Srbiji, spadao je među tri najveća mlina u celoj Srbiji, a ostao je kao jedini industrijski objekat u Toplici sve do tridesetih godina našeg veka. Do 1945. pripadao je privatnom vlasniku, a onda je prešao u društvenu svojinu.

Njegove tehnološke osobine bile su za doba prvih decenija rada veoma impresivne. Imao ie više od 2.000 kvadratnih metara površine u četiri etaže. Mlinsko postrojenje raspolagalo je jačinom od 500 KS, od čega je 150 dobijano vodenim pogonom, a 350 pomoću parnog kotla. Kapacitet mu je dostizao tri vagona brašna dnevno.

Anegdotski deo njegove gradnje i rada sadrži zanimljive detalje, kao što je mukotrpno prevlačenje tona cementa od Beograda do Prokuplja, a potom, iz solunske luke, uzbudljivi prevoz ogromnog kotla škotske proizvodnje.

Svojim postrojenjem mlin je 1915. pripremio veliku količine brašna srpskoj vojsci pred povlačenje preko Albanije.

Arhitektonske crte ovog objekta imale su čistotu industrijskog funkcionalizma uz nešto nagoveštaja secesijske dekoracije na uličnoj fasadi. Bio je lokacijski doista nespretno postavljen, što je s razvojem saobraćaja postajalo sve upadljivije, ali su njegove istorisjke i građevinske vrednosti bile, bez sumnje, daleko iznad potreba jedne ulične rekonstukcije.

Gradu na Toplici, osim ostataka srednjovekovnih utvrđenja i dve stare crkve, prošlost nije ostavila gotovo nikakve materijalne tragove i za žaljenje je što se on tako lako odrekao jednog od svojih retkih istorijskih belega."

Na kraju, zašto sam se bavio istrijom porodice Dančević iz Prokuplja? Zato što se kroz nju odslikala srpska buržoazija u svom razvoju u kapitalizmu i u svom padu u komunizmu. A Dančevića mlin je simbol istorijskog razvoja srpske buržoazije.

 Izvor; Tabloid