Izlazilo se i ranije, ali vazduh je bio sigurniji. Mogao si da prošetaš, družiš se sa poznanicima, vratiš kući potpuno bezbedan. Da, bilo je tuča, uvek, ali znalo se i u tome koje su granice. Bili su to džentlmenski sukobi, daleko od gužvi, od mogućnosti da se povrede nevini. Nikada niko nije iz čista mira udario devojku tako krvnički da joj nanese povrede. Nikada nisu ljudi nemo posmatrali.
Na žalost, ovo je kap koja je prelila čašu, čak i da postoji razlog, a apsolutno ne postoji, krvničko udaranje nekog koga i ne poznaješ, posebno daleko slabijeg od sebe, nije izraz muškosti, sinonim snage, već slabosti i strahova. Čitam komentare, krivi se vreme, kojekakve zadruge, rijaliti, ali zdravog čoveka ne može da ponese imaginarni svet. On je svestan svojih vrlina i mana. Ukupno sve ima uticaja, samo je ipak na čoveku hoće li i šta prihvatiti.
Suština, hteli da priznamo ili ne, je u tome da sankcije ne postoje, da se žmuri i zatvaraju oči pred silom, da se žrtve plaše da kažu šta su doživele, da ih sredina i institucije ne ohrabruju da to učine. Jer, kada odeš u policiju, predoči ti se da je to težak proces, klimav teren, reč na reč... Onda u startu odustaneš, odeš kući, ćutiš, trpiš, strepiš hoće li ti neko pokucati na vrata, da li će sredina shvatiti šta si doživeo, hoće li upirati prstom u tebe.
I zato je nasilja i nasilnika sve više. Mnogo ih je više nego ranije. Mnogo je slučajeva koji nisu ni došli do policije, kao što nije prijavljen ni ovaj, a svako do prisutnih je to mogao barem da uradi kada nije sprečio nasilje, dok devojka više nije mogla da trpi bolove i potražila lekarsku pomoć. Znate li šta je još strašno? Gradom se pričalo o tome, uz jutarnju kaficu! Čuli su je i istražni organi, sigurno, ali samo čuli.
I ranije je bilo primera da se uz jutarnju kafu prepičavaju strahote od prošle noći, kao najzabavnija priča, zna se gde su tuče svakodnevne, ali je malo hrabrih koji žele da nepravdi stanu na put. Evo par puta sam imala pozive baš vezano za takve slučajeve, ali se žrtve predomisle i pre nego što ispičaju šta se sve dogodilo.
I zato ne možeš slobodno da hodaš ulicom, zato moraš da se okrećeš i gledaš iza sebe. Zato mora da se strepi, dok sila gazi sve pred sobom bez trunke saosećanja i što je najgore, doživljava svoj teror kao nešto apsolutno normalno.
Ne želim da moje dete raste u takvom svetu....verujem ne želite ni Vi.
Biljana Roganović
