U SLAVU ŽIVOTA, LJUBAVI, MLADOSTI

Iako ima misteriozan, pa čak i sumoran, naslov, knjiga, film a zatim i predstava ,,Društvo mrtvih pesnika“ ne prestaje da oduševlјava i nadahnjuje generacije i generacije, od devedesetih godina pa do dana današnjeg. Gotovo da nema intelektualca kome ništa ne znači proglas ,,Carpe diem, iskoristi dan“ ili uzvik ,,Kapetane, moj kapetane“ koji je proslavio podjednako pesnika Volta Vitmena kao i glumca Robina Vilijamsa. Najnovije tumačenje i oživlјavanje dela za učenike prokupačke gimnazije, a u okviru ovogodišnjeg Lektirić Festa, izveli su njihovi vršnjaci iz čuvenog Studia BIS sa Čukarice. Teme ove predstave, na žalost, aktuelne su i posle toliko vremena. Zastareli, konfuzni  i potpuno nefunkcionalni školski sistem u kome se znanje ,,bifla, ubacuje i  reprodukuje bez razmišlјanja“, što za proizvod ima uniformisane štrebere i konformiste demagoški nastrojene i zadojene, podobne za belosvetske ideologije, tragični nesporazum i jaz između generacija, večiti antagonizam na relaciji roditelј-dete i očajnički krik za slobodom i životom mladih lјudi koji još uvek nisu korumpirani i zaglavlјeni između svojih snova i očekivanja sredine. Paradigme se uopšte nisu promenile, tehnologija je toliko napredovala a odnosi među lјudima su zapali u totalni ćorsokak i njihove institucije  u bezizlaznu krizu. Čini se, na neki način, da je, uprkos razvoju pedagogije, sadržaj predstave aktuelniji nego pre šezdeset godina. Samo što instrumenti dresure mladih lјudi nisu više tako brutalni i agresivni već su pritajeni i zamaskirani raznim pravilima, mehanizmima i protokolima. Junaci našeg, savremenog ,,Veltona“ , su učenici mešovite škole što ovu adaptaciju čini različitom od pređašnjih izvođenja ali i daje druge dimenzije i nove perspektive, sve u skladu sa duhom same predstave.

            Da bi mogli da razumete, a onda i igrate ,,Društvo mrtvih pesnika“ nužno je neophodno da istim tim žarom verujete u vrednosti koje glorifikuje a onda i da sa istom tom strašću prikažete te živopisne likove poistovećujući se sa njima, a ovi mladi lјudi su to u potpunosti uspeli. Fascinira i imponuje kako potpuno drugačija epoha i kultura uspešno funkcionišu zahvalјujući njihovom talentu i trudu, naravno i reditelјskom umeću Maje Bunjac i Pavla Jerinića. Maja je zaslužna i za maestralno transponovanu dramatizaciju i adaptaciju teksta Toma Šulmana.

            Iako se čini da predstava ima jedan, glavni tok unutar njega se razvijaju i paralelne priče nekoliko junaka. Uslovno glavni lik, profesora Džona Kitinga, lucidno, razigrano, na momente i teatralno, igra Nikola Ugrinović, koji ulaže ogroman trud, energiju, znoj i suze, ne više nego njegov čuveni prethodnik Robin Vilijams ali – ni manje. Nikola uspeva da profesora predoči na neki svoj originalan i uvrnut način dajući svoj doprinos plejadi likova koji su se našli u toj koži. Svojim optimizmom i entuzijazmom uspeva da ,,oživi“ učenike utonule u letargiju i rutinu autoritarnog sistema. ,, Medicina, pravo, ekonomija, sve su to plemenita zvanja potrebna za život, ali poezija, lepota, romansa, lјubav…zbog njih živimo“, govori im profesor. Zahvalјujući poeziji i književnosti on ih oslobađa krutih okova tradicije i rigidnih konvencija establišmenta sa kojim nešto duboko nije u redu.  Prvi utisak je da su svi akteri uspeli da iskoriste svojih pet minuta na bini i da su odigrali maestralne role ma koliko male bile. Ipak, zahvalјujući malom većem prostoru za igru nekoliko glumaca je zablistalo punim sjajem. Harizmatični Dimitrije Nikolić u ulozi Čarli Doltona, slobodoumnog Nuande i nesrećno zalјublјeni Noks Overstrit odnosno Strahinja Novaković odlično su ispratili nit i duh predstave. Filigrantski precizne minijature i detalјi u glumi: Gospođe Vilson, Prisile Kameron, Veronike Miks, ubedlјiva rola Direktorke Gejl Nolan i Gospođe Peri, naravno i svih ostalih, čine niz bez koga je nemoguć uspeh umetničkog dela. Neverovatna Valerija Mijajlović koja glumi negde iznutra, čiji se lik čuje i kad ćuti… Fantastična Jana Maksimović je morala da ponese najteži teret, suptilno, vrcavo, simpatično je odigrala Nelu Peri, na kojoj ambiciozna majka leči svoje komplekse, preko čijeg mladog bića mora da se prelomi fatalistički sukob snova i realnosti, ona mora da odabere ili život ispunjen radošću i smislom ili okamenjena i paralizovana banalnost i sterilnost i tu izbor za nežno i osetlјivo stvorenje ne postoji. Nema izbora između detinje sreće i profita, između čiste duše i sebične, samožive izopačenosti. Iako svi akteri drame pokazuju neverovatnu količinu emocija i strasti čitavim tokom predstave, sav taj bol i bunt mladosti kulminira u njenom kriku, finalu neumitne i neizbežne tragedije odbijanja diktata, života bez slobode… Carpe diem je istovremeno carpe aeternum, iskoristi sadašnji trenutak jer je on večnost, on je srž života i jedino što zaista postoji.

            Uprkos tragediji život mora da ide dalјe i nezaboravna je dirlјiva završnica predstave koju će, hrabrim činom pobune protiv autoriteta, obeležiti divna Tea Anderson, zadajući konačni, pobedonosni udarac bezočnom sistemu, pozdravlјajući svog profesora penjanjem na sto i poklikom ,,Kapetane, moj kapetane !“. Poslednju reč će imati potlačeni i poniženi jer će kroz njih govoriti Bog. Mladost je izabrala svoj autoritet koji je izgrađen lјubavlјu i slobodom a ne direktivama i dresurom.

            Sve pohvale i poklon svim članovima ovog ansambla, još jedne generacije fenomenalnih glumaca Studija BIS, koji nastavlјaju stopama slavnih predaka, a utisak je da postavlјaju i nove granice. Blago narodu koji ima ovakvu mladost, bez obzira koliko je gorak i težak sadašnji trenutak, spasonosno je saznanje da ima nade i da nije sve izgublјeno, da u svim gradovima postoje ovakvi genijalci koji čekaju svoj red. A kad dođe njihovo vreme oni će znati šta im valјa činiti zato što će se setiti da ,,bez obzira šta vam govore, reči i ideje mogu promeniti svet. Moćna igra se nastavlјa i vi možete pridodati stih“.

Daniel Jovanović

The post U SLAVU ŽIVOTA, LJUBAVI, MLADOSTI appeared first on Prokuplje press.