Tarabe koje okružuju bolnicu odvaljene su na nekoliko mesta. Kao da se to osmehuju usne umobolnika. Otac je bled. Ruke mu se tresu. Mi smo mu doneli cigarete i novine. Nismo imali ništa drugo...
Stojim sa strane, bojim se da priđem. Izgleda mi nekako stran i dalek. Sunce se osmehuje na prolaznike. Okolo razbacani papiri po krugu. Neko plače pod prozorom...
Leto je pražnjavo u predgrađu. Zelene barake ćute u dvorištu belog veša i sivih krpa. Intrige cure. Prave modru baru u kojoj se ogleda zmaj.
Fudbal mi igra na krvavom kolenu. Psovka mi je uvek spremna na usnama, a pesnice zgrčene. Pratim poj slavuja i letim sa njim, dok ne biva pogođen praćkom. Onda padam dole ranjenog srca.
U kući sa kartonskim prozorima sedela je neka žena i bledela. Rekla je: – Dođi sine da te poljubim!
Ja sam se postideo.
Kasnije sam saznao da je majka bila odsutna godinu dana. I kasnije, kad god bi pošla rukom da me pomiluje po kosi, ja sam se skupljao kao puž, nenaviknut na bilo čije izlive nežnosti.
Mene je boleo onaj ćopavi pas u dvorištu.
Uveče smo lovili svice u dvorištu našeg detinjstva i dobijali batine od starijih dečaka. Hteli smo da poskidamo zvezde s neba, ali niko nije znao kako. Onda je neko predložio da se popnemo na istinu.
Noseći zvezde na rukama, ušao sam u kuću. Škiljavo svetlo sivilo je naš dom. Na prozorima se kezila noć. Po zidovima su šetali divovi.
Tišina je bila nepodnošljiva. Onda se na vratima pojavio otac. Gledao je u prazno. Nije ništa rekao. Ali mi smo znali...
Te noći sam sanjao čoveka koji stoji u mraku i ćuti. I dan-danas ga sanjam. Ujutru mi kažu da sam se gušio u snu i pokušavao nekog da dozovem. Ja ćutim.
Sutradan sam ukrao parče hleba i poneo ga ćopavom psu. Pronašao sam ga krvavog. Cvileo je i gledao u mene . Okrenuo sam se i ugledao ljude sa krvavim kamenjem u rukama. Sakrio sam ono parče hleba.
Od tada svakog dana umirem...
Slavko Mali
